Državna bezbednost,angažovanje kriminalaca..

Angažovanje kriminalaca od strane službi državne bezbednosti - ma kako se ona zvala - neslavna je srpska „tradicija" još od početka sedamdesetih godina, a većina nerešenih ubistava, među kojima je bez sumnje i ubistvo novinarke Dade Vujasinović, imala je pečat značke i potpis ljudi koji su iz senke vladali Jugoslavijom i Srbijom.
Više volim da je čovek prema meni vuk nego udbaš, govorio je Dragiša Kašiković, jedan od najznačajnijih ljudi srpske emigracije u Americi posle Drugog svetskog rata. Parafrazirajući misao Tomasa Hobsa, koja je odslikala stvarnost koja pratila stvaranje civilizacije u kojoj danas živimo, Kašiković je odslikao stvarnost u kojoj se formirala jugoslovenska komunistička država i njeni recidivi koje smo (pre)živeli. Doduše, ne baš svi...
Izbezumljen lik Dragana Paravinje, trenutno najpoznatijeg balkanskog silovatelja, koji zauzima centralne pozicije u medijima širom bivše Jugoslavije, i postepena otkrića o njegovoj umešanosti sa nerešenim ubistvima sa vrelog političkog asfalta devedesetih godina u Srbiji, kao što je slučaj novinarke Dade Vujasinović - za koje niko više ne sumnja da su učinjena po rukopisu tadašnjih službi bezbednosti - ponovo otvara pitanje mehanizama kojima su „mračne sile" službi, koristeći se jednako mračnim silama podzemlja, decenijama kontrolisale državu i život Srba van države. Te sile su svakodnevno zagorčavale život političkim emigrantima u vreme dok je gorelo Titovih šest buktinja, kao i svim političkim neistomišljenicima u vreme Miloševićeve dve buktinje, ali i uspostavile sistem u kom su plivali likovi kao što je Dragan Paravinja.
Kada su se hrvatski mediji bavili slučajem ubistva Antonije Bilić, za šta se tereti Dragan Paravinja, u nekoliko rečenica otvorio se krug koji je Paravinju uvezao sa ličnostima „mraka i zločina" koje su obeležile period raspada bivše SFRJ.
- Postoji mogućnost da je Paravinja čak i lagao kada je rekao da je ubio Antoniju samo zato da bi bio izručen Hrvatskoj a ne Srbiji, zemlji u koju se boji da se vrati. Srpski istražitelji uvereni su da bi njegova povezanost s ubistvom novinarke Dade Vujasinović mogla otvoriti rešavanje čitavog niza drugih slučajeva ubistava na području Srbije. No, slučaj „Vujasinović" otvara i mnoga druga pitanja. Nedavno uhapšeni ratni zločinac Ratko Mladić vodio je dnevnik u kojem je napisao da su Dadu Vujasinović ubili Mićo Stanišić, Dušan Malović i Goran Vuković Majmun. Majmun je do vlastite smrti bio vođa „voždovačkog klana", a Paravinja se na još jedan način veže uz srpske mafijaše. Reč je o Zemuncu Sretku Kaliniću Zveri, koji je poreklom iz Bilišana Donjih, otkuda su i Paravinje - pisale su hrvatske novine. I tako Paravinju, naizgled „običnog" poremećenog zločinca, ubacile u vrtlog zločina zapečaćen zloglasnim pečatom „DB".
Klupko se dalje razmotava: Zemunac Zver Kalinić je član klana koji je recidiv bezbednosnih službi devedesetih; Goran Vuković Majmun, koji u svojoj biografiji drži ubistvo kralja asfalta Ljubomira Magaša - Ljube Zemunca, koji je za Službu odrađivao prljave poslove u inostranstvu. Zapravo, sve aktere - osim što su se našli u istoj priči sa Paravinjom (pa imao on zaista veze sa Dadinim ubistvom ili ne) - vezuje to što su bili instrument tih bezbednosnih sila mraka.
Devedesete godine, koje su od vrelog beogradskog asfalta napravile krvavi asfalt, afirmisale su urbane legende o herojima asfalta osamdesetih i proizvele nove legende o novim herojima. Vreme je pokazalo da su gotovo sve mafijaške legende bile u tom začaranom sistemu DB-a, za čiji račun su odrađivale poslove, što nije uticalo na njihovu slavu čvrstih momaka i heroja bezakonja.
- Sama priča sa Paravinjom i njegovim saznanjima je kao gumena koska bačena u ralje javnosti. On meni lično deluje kao lažov. Pričao je o Ovčari, pa se ispostavilo da nije bio ni blizu. Naravno, on se vadi kako zna i ume, budući da je optužen za mnoga dela u nekoliko zemalja. Pitanje je šta će sve tu da ispliva do kraja. Ali, angažovanje kriminalaca od strane DB-a za mutne državne poslove poznato je još od početka sedamdesetih godina - kaže za Pressmagazin novinar „Vremena" Miloš Vasić.
Da je sve mafijaške face Beograda osamdesetih vrbovala Udba, u ekskluzivnoj ispovesti za Pressmagazin potvrdio je i Živorad Jelesijević, višestruki jugoslovenski bokserski šampion, čovek koji je odrastao na beogradskoj kaldrmi rame uz rame sa najžešćim momcima.
- Nesreća s Ljubom (Zemuncem) i čitavom ekipom bila je ta što je njih zavrbovala Udba. Državna bezbednost je birala te delinkvente, videla je da ne idu u školu, da su prestupnici, a nemaju baš para. Obećavali su im razne stvari, nudili im lokale, ali da obave neki prljav posao za njih u inostranstvu. Udba je regrutovala u svoje redove te mlade delinkvente, ali i oficirsku i policijsku decu koja su krenula stranputicom, kao što su Arkan i Goran Vuković, koji će i ubiti Ljubu Zemunca u Nemačkoj. Šta bi bio Arkan bez DB-a. Običan kriminalac. Ne bi on mogao takvu karijeru da napravi bez Udbe, pa u to vreme se za ukradeni novčanik išlo dve godine u zatvor. I Ljuba Zemunac je na kraju zbog Udbe izgubio glavu jer je puno znao, a dug život svedoka i učesnika u DB akcijama nikada nije bio poželjan - pričao je Jelesijević.
Pored čuvenog Ljube Zemunca, najpoznatiji među kriminalcima „sa službenom knjižicom" je Željko Arkan Ražnatović. Njegova delatnost kao radnika SDB SSUP-a nije bila mnogo poznata, ali se iz spiskova sa suđenja za njegove rane radove može videti da je još 1986. uz arsenal oružja imao i oružane listove izdate u SUP-u Cetinje, a sam je na suđenju 1986. otvoreno saopštio da je „radnik SSUP-a", a da je oružne listove SUP-a Cetinje „dobijao povodom 13. maja, Dana bezbednosti".
Vremenom je etiketa saradnika Udbe prilepljena za sve glavne aktere „Vidimo se u čitulji" i one koji im prirodno pripadaju. Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, koji je osuđen na 15 godina zbog podstrekivanja na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, u svojoj odbrani je rekao da mu je neko iz vrha države pružao zaštitu do 2001. i da je zbog „patriotskih poslova" dobijao uputstva iz Vlade, DB i KOS-a tokom devedesetih.
Smatra se da je tokom osamdesetih godina savezni sekretar unutrašnjih poslova Stane Dolanc na velika vrata u službu uveo velikane podzemlja, ali je manje poznato da je Arkana, koga će kasnije vlast poslati među „Delije" da kontroliše navijače - i umesto protiv vlasti da ih usmerava na ratište - u posao službe direktno uveo jedan general JNA koji je inače svake nedelje fudbalske utakmice gledao iz lože stadiona JNA.
Ulični okršaji i život Beograda iz „Vidimo se u čitulji" označili su i prestanak pravila da kriminalci za Službu rade isključivo u inostranstvu, dok su im okršaji u zemlji zabranjeni. Taj „kodeks" je prekršen početkom 1990, kad je u beogradskom klubu „Nana" Veselin Vukotić ubio Andriju Lakonića.
Beogradski kriminalci redom su skidali glave jedni drugima i gotovo svako ubistvo bi ostalo nerazjašnjeno i ocenjeno kao mafijaški obračun. Ovaj obrazac se gotovo neverovatno podudara sa istom matricom koju je Služba koristila za obračun sa političkom emigracijom u Americi i zapadnoj Evropi, što negde dokazuje da je Služba uvek ista ko god da joj se nađe na meti.
Pozornost Službe prema emigraciji posebno je porasla kada je Josip Broz sredinom šezdesetih godina otvorio granice ka zapadnim kapitalističkim zemljama i kada su Srbi (i ostali Jugosloveni) počeli da se transformišu u „gastarbajterski narod". U vrhu komunističkih vlasti je počelo da se vodi računa da aktivna politička emigracija, iliti četnici i ustaše, ne utiču na novopridošle radnike i zadoje ih mržnjom prema samoupravljanju i Josipu Brozu.
Nekadašnji šef Centra za organizaciju jugoslovenske obaveštajne službe u svetu Anton Duhaček među prvima je otvorio dušu:
- Imali smo svoje agente u svim organizacijama ekstremne emigracije, u svim zemljama Zapada i na svim kontinentima. To je svetski ološ koji je radio za sve obaveštajne službe sveta. Bili su spremni da ubiju i rođenu majku za sitne pare - navodi Anton Duhaček.
Ubistvo Dragiše Kašikovića, čoveka s početka teksta, u Čikagu 1977. godine, sigurno je najupečatljivije političko ubistvo Udbe van države. Njegovo telo je bilo izbodeno 64 puta, čelo i jedan obraz bili su mu potpuno smrskani, a sa njim su ubili i njegovu devetogodišnju pastorku Ivanku Milošević, koja je zadobila 54 uboda.
Čikaška policija nikada se nije suočila sa takvim zločinom, a gotovo svi američki komentatori su to oceni kao političko ubistvo u koje je upletena jugoslovenska tajna policija. Domaća štampa po šablonu je pisala „o još jednom krvavom obračunu unutar ekstremne antijugoslovenske emigracije".
U Americi je 17. avgusta 1977. u Geriju (Indijana) ubijen Bogdan Mamula. Godinu dana kasnije, 27. decembra 1978, u blizini grada Bafalo Borislav Vasiljević je pronađen mrtav u svom automobilu.
Ubijen je i Andra Lončarić, vođa srpske organizacije SOPO, kojoj su pripadali čuveni Nikola Kavaja i Boško Radonjić. Lončarić je ubijen sekirom, a glava mu je bila presečena na dva dela. U Minhenu je tako 1969. ubijen Ratko Obradović, koji je uređivao jedan antikomunistički list, a krajem iste godine u Švedskoj je ubijen Sava Čubrilović, koji je radio je za list „Srpska borba".
Ni zapadne policije, ni ove u otadžbini nikada nisu zvanično utvrdile razloge smrti istaknutih emigranata, a redom su po istom obrascu „padali" jedan po jedan. Jedini Udbin ubica za kog se saznalo jeste izvesni Zdravko Trbić, koji je izvršio atentat na Boru Blagojevića, predratnog kapetana i pripadnika četnika Draže Mihailovića.
- Jugoslovenska tajna policija izabrala je Trbića da ubije Blagojevića - ističe Radovan Kalabić, autor knjige „Srpska emigracija". - Blagojević je preko svojih kanala u Beču doznao da je Trbić pre dolaska u Pariz odsedao po luksuznim bečkim hotelima, što se nije uklapalo u priču o siromašnom beguncu iz Brozovog „raja". Blagojević je organizovao ugledne pripadnike srpske emigracije da ispitaju Trbića. U „isledničkom" postupku Trbić je priznao da ga je Udba vrbovala i kako je trebalo da likvidira Boru Blagojevića. Pokazuje i pištolj bez oznaka s prigušivačem, koji je dobio od tajne policije. Otkrio je i veze, adrese i brojeve telefona na koje je trebalo da se javi posle obavljenog zadatka.
Bora Blagojević kasnije je, ipak, likvidiran. Baš kao i svi koji su se našli na meti neke službe ili njenog ogranka, bilo da su se zvali Udba, DB ili DB-ovo nedonošče JSO.
Sve je to deo najmračnije epizode srpske istorije, crni mulj u kojem zločinci plivaju i ne zna se koliko i koje sve žrtve ostavljaju za sobom. I negde iz te istorije uvek mogu da isplivaju.
Svetski pelcer - Tri vrste aranžmana
Božidar Spasić, bivši funkcioner Službe državne bezbednosti, kaže da službe bezbednosti u celom svetu sarađuju sa kriminalcima.
- Kriminalističke službe sarađuju sa kriminalcima kada treba da budu cinkaroši i odaju im podatke, recimo, o transportu droge. Takva saradnja može biti stalna i za to dobijaju novac. Ukoliko je saradnja povremena, policija im se revanšira nekom uslugom, kao na primer opraštanjem nekog krivičnog dela ili dogovorom sa tužilaštvom da im ublaži optužnicu i stavi na tereti blaže krivično delo od onoga koje su počinili - kaže Spasić.
Bivši funkcioner SDB navodi da službe državne bezbednosti koje se bave tajnim poslovima ugovaraju sa kriminalcima tri vrste aranžmana - stalnu, povremenu i ad hoc saradnju.
- Stalna saradnja se praktikuje kada kriminalac treba da se ubaci u pojedine kriminalne grupe i otkrije pojedinosti njihovog rada. Tako je počinjala i naša tajna policija. Kriminalce je angažovala da bi se suprotstavila ustaškim i šiptarskim ekstremistima. Oni su imali zadatak ili da eliminišu nekog od pripadnika ekstremističkih grupa ili da unište jezgra ekstremista. Za to su dobijali određene beneficije, kao na primer omogićavanje da neko od njihove rodbine izađe iz zatvora ili da povoljno kupe plac za izgradnju kuće - kaže Spasić.