Boks,UDBA i DB...

Živorad Jelesijević, bivši jugoslovenski bokserski šampion, čija je karijera u pojedinim epizodama prevazišla i kadrove holivudskog hita „Roki", opisuje kako su žestoki momci bili regrutovani za rad u Državnoj bezbednosti i zašto su ratovi iz devedesetih uništili domaći boks.
Kad gledaš Srbiju i Rusiju, jasno je da su svu veliku lovu i sav krupan biznis započeli u stvari ljudi iz KGB-a i Udbe.
Imao sam burno odrastanje, ali svaka mladost je pomalo buntovna. U vreme mog detinjstva nesreću je predstavljala činjenica da dolaziš iz porodice koja je bila na drugoj strani. Moj otac je bio u Kraljevoj gardi i Drugi svetski rat je proveo u četnicima. Na početku i nisam mnogo shvatao da smo proganjana porodica, ali sam ubrzo osetio da prema meni postoji neki otpor, pa i sputavanje. Prvi moj susret s nekim novim životom, koji je trebalo da počne sa završetkom osnovne škole, doneo mi je i prvo veliko razočaranje.
Konkurisao sam za vojnu gimnaziju, ali sam odbijen. Zvanični razlog je bilo moje dobro imovinsko stanje, ali sam zapravo odbijen zbog porodičnog porekla. To je bilo moje prvo veliko razočaranje u životu odraslih, u koji je tek trebalo da stupim. Kasnije ih je bilo sve više - počinje svoju životnu ispovest za Pressmagazin Živorad Jelesijević, višestruki jugoslovenski bokserski šampion, čija je karijera u pojedinim epizodama prevazilazila i kadrove holivudskog hita „Roki".
A sve počinje u Beogradu 1963. godine, kada će upisati elitnu školu „Nikola Tesla" i početi da se druži s ljudima kao što su Ljuba Zemunac, Ćenta, Jusa i drugi. Ovako se Jelesijević seća svog života:
Ljubu sam upoznao sasvim slučajno, pošto sam iznajmio sobu u kući njegove majke u Bračkoj ulici na Zvezdari. Odmah smo se prepoznali. Igrali smo fudbal i dizali tegove. Počeo sam da odlazim s njim na tada čuvene igranke na Zvezdinom terenu na Kalemegdanu, a ubrzo su i došle prve čarke i megdani s tada gradskim ekipama: Bulburdercima, Dorćolcima i drugim. Nijednom klanu nisam pripadao po rođenju, ali sam s Ljubinom ekipom bio po sopstvenom opredeljenju. Bio mi je dobar drugar i smatrao sam da treba da budem uvek s njim. Te tučnjave su bile romantične za ovo vreme. To je bilo viteštvo i doprinos priči, ko je iz kog kraja i koji je deo grada najjači. Tada si morao da budeš ime, a biti mangup bila je i dobra preporuka kod devojaka.
Ipak, kako je vreme odmicalo, osećao sam da pomalo stagniram. Mene je zanimao sport, a Ljuba je težio nekoj drugačijoj vrsti takmičenja i želeo je da jednostavno bude najjači čovek.
Nisam želeo da trošim svoju mladost na gluposti i vratio sam se u Valjevo sa željom da napravim neku ozbiljniju priču. Imao sam već 23 godine i rekao sam sebi da je vreme za promene. Došao sam u valjevski bokserski klub Metalac, gde me je dočekao trener Micoje Vasić. Bilo je sasvim jasno da sam prešao neke godine u kojima počinje da se bavi ovim sportom, ali ovaj trener nije hteo da me odmah odbije, već je rekao da kupim opremu i da dođem da treniram. Posle 10 dana, da bi me oterao iz kluba na „fin" način, trener Vasić mi zakaže sparing meč s tada jako dobrim bokserom u lokalnim okvirima, pa i šire. Mislio je da kad me ovaj dobro izudara, da ću onda sam shvatiti da nisam za boks i da ću napustiti treninge. Život je čudo, desilo se da tog tipa nokautiram i trener Vasić mi je, tek što se ovaj pridigao, rekao: „Mladiću, ti ćeš sutra da se javiš ekonomu da zadužiš opremu i da razgovaraš sa sekretarom kluba. Tako sam već od sledećeg meseca počeo da dobijam i stipendiju.
To je bilo u oktobru 1971. godine, a za nekoliko meseci trebalo je da počnu takmičenje Metalca u Drugoj ligi i borba za ulazak u viši rang takmičenja. Trenirao sam žestoko, ali tada je važilo pravilo da moraš da prođeš 10 uvodnih borbi da bi mogao da kreneš u takmičenje. Bez toga nisi mogao da boksuješ u prvenstvenim mečevima i ovi u klubu odlučiše da mi upišu tih deset mečeva.
Nisam imao nijednu pripremnu borbu, samo treninge, ali sam svih sedamnaest mečeva dobio u toj Drugoj ligi i pređosmo u viši rang takmičenja.
Sve je u mojoj karijeri počelo da se dešava brzinom svetlosti. Spremao sam se za prvenstvo Beograda, koje je pobedniku omogućavalo da ide na prvenstvo države.
Na prvenstvu Beograda imao sam protivnike koji su bili mnogo veća imena od mene. Bili su to Maršal iz beogradskog Radničkog, koga sam nokautirao u prvoj rundi. U drugom meču moj protivnik je bio čuveni bokser Borota, koga sam nokautirao u drugoj rundi. Tako sam, na zaprepašćenje svih, osvojio prvenstvo Beograda, a da nisam ni odboksovao cele tri runde. Na ovom takmičenju se vršio odabir reprezentativaca za predstojeće Evropsko prvenstvo 1973. u Beogradu i naš čuveni trener Boro Dugec me predložio za reprezentaciju. Kada sam to čuo, samo što nisam pao u nesvest. Posle samo godinu i po dana od kada sam navukao rukavice moj život se potpuno promenio. Dođem na pripreme, a ono sve velika imena - Mate Parlov, Marjan Beneš, Svetomir Belić i ostale zvezde.
Ubrzo su bili zakazani prvenstvo države i žreb. Kvalifikanti za borbe su bili iz šest regiona, dva boksera su predlagali selektori, a ta dvojica su bili Toša Veselinović i Marjan Beneš. Na ovom prvenstvu države birali su se reprezentativci Jugoslavije za predstojeće Evropsko prvenstvo. Žreb je hteo da prvi meč, četvrtfinale, boksujem protiv tada legendarnog Toše Veselinovića. Niko nije očekivao da prođem, a desilo se da Tošu nokautiram u drugoj rundi. Postao sam ljubimac publike i u polufinalu sam pobedio Bocića iz Zvezde. Posle tog meča, proglašen sam za boksera večeri. U finalu sam izgubio od Beneša s 4:1, odlukom sudija, a obojica smo se našli kao konkurenti za mesto u reprezentaciju u velter kategoriji. Selektor Bruno Hrastinski i trener Dugec odlučili su da Beneš skine kilograme i pređe u poluvelter kategoriju, a da moje mesto bude u velteru, i tako smo obojica imali rezervisano mesto i plavi dres s državnim grbom.
Na tom Evropskom prvenstvu u hali „Pionir" stvari su krenule naopako za naš tim. Nanizali smo na startu nekoliko poraza, a žreb je ponovo bio surov prema meni. Za protivnika mi je određen omladinski prvak Evrope i seniorski prvak SSSR-a, čuveni Bičkov, u koga su Rusi polagali ogromne nade. Došao je u Beograd da osvoji zlato, a u mene niko nije verovao i već sam bio proglašen za autsajdera.
Izgleda da sam samo ja verovao u sebe, jer su me svi već prežalili. U pogledima sam osećao sažaljenje, ali ponovo se desi čudo, na koje sam već počeo i da se navikavam tih turbulentnih godina moje eksplozivne karijere. U dvadeset i drugoj sekundi čuveni Bičkov se našao na podu. U hali su nastupili delirijum i ovacije, koje se nisu ni stišale, a već u prvoj minuti sam ga ponovo poslao na pod. Posle samo jednog i po minuta torpedovao sam Rusa i treći put na patos, i po tadašnjim pravilima meč je bio prekinut.
Bila je to senzacija u koju sam samo ja verovao. Tada sam stekao najveću popularnost u zemlji. U polufinalnom meču boksovao sam protiv mađarskog boksera Ćefa i izgubio sam čudnom odlukom sudija. To je bilo prvi put u istoriji boksa da čovek koji ima više poena ipak izgubi meč. Odluka sudija razjarila je navijače u „Pioniru". Počeli su da bacaju cipele u ring, da gađaju sudije.
Tada su zbog mene i mnogi bili uhapšeni i osuđeni na petnaest dana zatvora.
Ubrzo posle ovih dramatičnih dešavanja pozove me u Zvezdu njen predsednik Gile Đurić, koji je tada bio važan čovek u gradskim strukturama Beograda. Dobio sam stan, a i posao u „Parking servisu", čiji je Gile bio direktor. Tada je krenula era nezaboravnog prijateljstva i druženja sa svim sportistima Zvezde. Izlazio sam s Draganom Džajićem, Bogićevićem. Popularna mesta na koja smo odlazili bili su diskoteke „Cepelin" i „Akvarijus", kao i restorani „Šumatovac", „Lipa", „Dušanov grad". To vreme je krasila kafanska izmešanost. Nije bilo klanova, sve profesije su bile za stolovima i to bez ikakvih podela. Džaja me je upoznao s tadašnjim popularnim fudbalerom Hajduka iz Splita i jugoslovenske reprezentacije Ivanom Buljanom. On je bio izuzetno duhovit čovek i posedovao je taj neki neodoljivi dalmatinski šarm.
Pamtim druženja s Matom Parlovim, najvećim bokserom s ovih prostora. Bio je sjajan čovek i veliki intelektualac. Govorio je pet jezika i bio svetski čovek, i iznad svega veliki Jugosloven. Nekoliko godina smo zajedno letovali i strašno me je pogodila njegova nedavna smrt. Bio je sjajan taktičar, koji je koncepciju borbe imao razrađenu do tančina bez ikakvog suvišnog poteza. Mate je obožavao Beograd, mnogo više nego Zagreb. On je uvek isticao da je sve najlepše u sportu doživeo u Beogradu, u kojem je locirao i svoje najznačajnije mečeve u svojoj kasnijoj profesionalnoj karijeri.
U tim svojim beogradskim godinama obnovio sam i prijateljstvo s nekim ljudima iz stare ekipe i, naravno, s Ljubom Zemuncem.
Ne bih mogao da kažem da je Ljuba tada bio kriminalac, nazvao bih ga pre delinkventom, jer tada nije bilo unosno biti kriminalac kao što će to biti u devedesetim godinama.
Nesreća s Ljubom i čitavom tom ekipom bila je ta što je njih zavrbovala Udba. Državna bezbednost je birala te delinkvente, videla je da ne idu u školu, da su prestupnici, a nemaju baš para. Obećavali su im razne stvari, nudili im lokale, ali da obave neki prljav posao za njih u inostranstvu. Udba je regrutovala u svoje redove te mlade delinkvente, ali i oficirsku i policijsku decu koja su krenula stranputicom, kao što su Arkan i Goran Vuković, koji će i ubiti Ljubu Zemunca u Nemačkoj. Šta bi bio Arkan bez DB-a? Običan kriminalac. Ne bi on mogao takvu karijeru da napravi bez Udbe, pa u to vreme se za ukradeni novčanik išlo dve godine u zatvor.
Dakle, i Ljuba Zemunac je na kraju zbog Udbe izgubio glavu, jer je puno znao, a dug život svedoka i učesnika u DB akcijama nikada nije bio poželjan.
A sve te priče da su Ljuba i ekipa zaradili novac od pljački banaka bila je glupost. Nažalost, prava istina je bila da su oni reketirali naše ljude u inostranstvu. Gastarbajtere kojima je krenulo u novim domovinama, pa su već otvorili lokale ili otpočeli biznis. U međuvremenu su morali da koknu nekog četnika od osamdeset godina i to da bi neko u DB-u napredovao u karijeri.
I mene su pokušali da zavrbuju za rad u Udbi. Dolazili su razni ljudi, kao pokojni inspektor Bižić, da me pridobije, pa čak i preti. Obraćali su mi se u fazonu „Ti si seljače, možemo da te proteramo kad hoćemo iz Beograda". Hteli su sigurno da i mene pošalju u neku Nemačku ili Holandiju da sredim isto tako nekog četnika s gerijatrije. Obratio predsedniku kluba Giletu Đuriću, koji mi ih je skinuo s vrata.
Kasnije su se Ljuba i ekipa vraćali u zemlju. Već su se uveliko namnožile te kriminalne ekipe, pa su i počele da se ubijaju međusobno. Voleo sam Ljubu Zemunca i ubeđen sam da je on bio pošten čovek. Pričali su da je silovao devojke, u šta sumnjam, jer je bio lep i popularan. Nije mu to bilo potrebno kad je ko od šale osvajao lepotice. Mislim da su mu ta silovanja nameštali ovi iz Udbe, pa ga onda kao izbavljaju uz obećanje da će da radi za njih. Nema izlaska iz službe, ali kad gledaš Srbiju i Rusiju, jasno je da su svu veliku lovu i sav krupan biznis započeli u stvari ljudi iz KGB-a i Udbe.